Uz kaficu

Pitam se koliko ove dve reči obavezuju onoga kome su upućene.

Kad nekog zavolimo, normalno je da ćemo mu to i reći. A opet, nekome i nije tako lako da se otvori i podeli tu emociju.

Znam da je svako od nas drugačiji, da svi različito doživljavamo izrečenu ljubav i da je različito ispoljavamo.

Ponekad se zapitam da li time što kažemo šta osećamo sručimo lavinu na voljenu osobu, uhvatimo je u klopku naših osećanja. Ne mora da znači da ta osoba ne oseća isto. Samo je pitanje da li je ljubav opterećenje?

Da li voljena osoba oseća da ima obaveza prema onome ko je voli?

Pitam jer otvoreno ispoljavam osećanja, ali ne znam da li je pametnija suzdržanost i doziranje. Ne volim igre tipa kuliranja i foliranja.

Ako voliš pokaži to. Medjutim, šta ako nekada kada voliš najbolje što možeš da učiniš za voljenu osobu je da je oslobodiš stega svoje ljubavi?

Don't let go
Never give up, it's such a wonderful life
Don't let go

Ne znam da li je potrebno bilo šta da dodam. Pesma je priča za sebe.

Ponekad je potrebno da nam samo neko pruži ruku i povede daleko od mosta sa kog bismo se utopili u ništavilo.

Opet se ja bavim mrakom. Biće bolje kad svane.

Da citiram Miku Antića:

Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi, je li to više života, ili je ovaj, jedan jedini?

Meni je danas dan tipa "hodam sad kao zombi". Nema veze sa činjenicom da je ponedeljak. Rutina prija nakon burnog vikenda.

Sve češće se pitam da li stvari koje tako snažno doživljavamo da nam obavezno ostanu ožiljci na srcu, da li ih možemo nekako kanalisati. Nakon prvog talasa emocija koji zamuti um dozovem se svesti i kažem sebi da je to sve u mojoj glavi i da ako ne želim tako da doživim sve to, ne moram.

Valjda je to neka vrsta kontrole uma. Nikada je ranije nisam primenjivala i rekli su mi da mi je emocionalna inteligencija slaba strana. Inteligencija za učenje je odlična, ali emocionalna me unazadjuje. Osetljivost je mana. Emotivne reakcije su neprihvatljive. Moram da postanem robot.

Nek mi neko promeni baterije kad se istroše.

Svi imamo nešto za sakriti.

Neko mračno mesto u nama

koje ne želimo da svet vidi.

Pa se pretvaramo

da je sve u redu.

Umotamo se duginim bojama.

I možda je to i najbolje, jer su

neka mesta mračnija od drugih.

Nekad bilo: "Kako Tanjug javlja", sada: "A danas na Fejsbuku...".

... dan poznaje...

Jutros ispred kafea Fresco umesto muzike čulo se kako neko igra CityVille :) Simpatično u onako ledeno jutro.

Radnik restorana Vuk iz kombija uneo poveću polovinu meni  nepoznate životinjske vrste. Biće dobar ručak danas, stiglo sveže meso.

U busu Ciga malopre traži dinar, dva... pet, šest. Mora, kaže, muka naterala da zaprosi.

Sad  mi je jasno zašto se muškarci žene. Muka naterala :)

A tek prošlo podne.

Uz kaficu naravno :)

Dobar dan (kod mene pada sneg, ne znam kako je kod vas).